Bio je maj 1984. godine kada je Mick O'Connor sleteo u Sloveniju, ostavljajući iza sebe život u Engleskoj i posao u kraljevskoj mornarici Velike Britanije. Tog dana odlučio je da neće koristiti svoju povratnu kartu, što je označilo početak jednog neočekivanog putovanja.

Putujući kroz Jugoslaviju bez preciznog plana, Mick je nakon nekoliko nedelja stigao do Beograda. Tamo se ukrcao na brod i Dunavom otplovio do Kladova, a zatim nastavio autostopom prema jugu. Tako se našao u Zaječaru, gde je upoznao Dragana, srdačnog lokalca, koji ga je povezao s prijateljem prevodiocem i pomenuo da bi baš te večeri mogao upoznati nekoga ko planira slično putovanje ka Skoplju.

Tada je Mick upoznao Beku, a sledećeg jutra, spontano su odlučili da zajedno nastave put ka Makedoniji. Ona s engleskim rečnikom, on s mapom, putovali su kroz Skoplje, Ohrid i Prespu. Međutim, put im se neočekivano razišao na granici s Grčkom jer Beka nije imala pasoš. Oprostili su se kratko, bez jasnog plana o tome da li će se ponovo videti.

Beka jezero Prespa 1984.

Mick Balkan 1984.

Mick je tada nastavio sam, ali pre nego što je krenuo za Tursku, vratio se u Zaječar. Uz pomoć mape koju mu je Beka ranije nacrtala, pronašao je njenu kuću i proveo dve nedelje s njenom porodicom. Nakon toga, vidjali su se i zajedno putovali kroz Evropu, kada se na kraju Beka vraća kući.

Dve decenije kasnije, dok je radio u Amanu, Mick je odlučio da obnovi kontakt sa Bekom. Poslao joj je razglednicu, a potom i pismo iz Mančestera, koje je zbog zastoja u pošti stiglo čak pre razglednice. U trenutku kada je boravio u Iraku, zazvonio mu je telefon — bio je to Bekin glas.

Ponovo su počeli da razmenjuju pisma i fotografije, obnavljajući kontakt kao da vreme nije ni prošlo. Nekoliko meseci kasnije, Bekin suprug iznenada je preminuo. Mick se tada povukao, poštujući okolnosti, sve dok Bekina ćerka Smiljana nije rekla:

Kada su se ponovo sreli, sve se nadovezalo tamo gde je jednom davno stalo. Tako je i počela priča koja danas živi kroz Vinariju RAJ.

Nakon što su se ponovo sreli i odlučili da žive zajedno, Mick i Beka su se 2007. godine venčali u Zaječaru. Ubrzo su počeli da provode vikende u selu Rajac, gde su na pivnicama upoznali jednog čoveka i probali njegovo vino. Počeli su da odlaze kod njega, što je s vremenom preraslo u prijateljstvo. Svakog vikenda su bili kod njega, družili se.

Kada je video koliko rado dolaze, pitao ih je zašto i oni ne bi nešto kupili – i ponudio pomoć. Upoznao ih je i predstavio ljudima u selu i pomogao oko prvih kupovina zemlje.

Prvi vinograd bio je Vukasov vinograd, na potezu Padina, kupljen od Dragise Milenovića. Sorta na toj parceli je Game i kasnije Crna Tamjanika. Ime vinograda su zadržali jer je sam vinograd bio odličan. Vinograde uglavnom zovu po ljudima od kojih su ih kupili. Svi su to bili stari, revitalizovani vinogradi.

Nakon toga nastavili su da kupuju zemlju i sade vinograde jer u tom trenutku na lokalu nisu mogli da nađu pouzdanog kooperanta. Dok su sarađivali sa nekima, videli su prskanje koje nisu podržavali, i to nije bio pravac kojim su želeli da idu. Zbog toga su se postepeno okretali organskoj proizvodnji vina.

Nakon Gamea, kupljena je parcela u Zapisu i zasađen je Beli Sovinjon. Kupovine su bile spontane, sa logikom da se parcele zaokruže od puta do puta. Ulagalo se bez unapred razrađenog plana – iz hedonizma, uživanja u procesu, i ljubavi prema okolini Rajca, prirodi, zemlji i vinu.

Veličina vinograda diktirala je veličinu vinarije. Razlog ovolike vinarije je jednostavan: trebalo je negde smestiti svo grožđe koje dolazi iz sopstvenih vinograda.

Vremenom su vinogradi prošireni na tri različita poteza – Padinu, Lipovac i Staro brdo. To nije bilo slučajno: vodili su se logikom da ako nepogoda pogodi jednu lokaciju, druge mogu ostati sačuvane.

Primenjivali su savete i iskustva starijih Rajčana, koji su nesebično delili znanje – i tako su birali gde da kupuju zemlju. Svaki sledeći potez bio je rezultat tih razgovora, terena, i pažljivog posmatranja.

Želeli su da vinarija ima nekoliko etiketa i sorti grožđa, pa su u skladu s tim širili proizvodnju.

Beka i Mick u Ohridu 1984.

Beka i Mick u Ohridu 2005.

Tokom razvoja vina, imali su agenciju koja im je pomagala u razvijanju etiketa i proizvoda. Agencija je dolazila, gledala gde žive, kako rade, kakvo je okruženje – i na osnovu toga predlagala imena vina. Oni su odlučivali koja imena će uzeti. Prva etiketa nastala je lokalno – inspirisana pozicijom vinarije, rekom, brdima, kućom u selu.

U početku su sarađivali sa ljudima koji su imali prostor blizu železničke stanice – današnje lokacije vinarije. Kada su se ti ljudi povukli, Mick i Beka su ostali na toj lokaciji i počeli da traže vlasnike kako bi kupili prostor. Godinama su tragali za ljudima i više naslednika kako bi uopšte mogli da realizuju otkup.

Kada su to konačno uspeli – krenulo je renoviranje.

Priča o Vinariji Raj se nastavlja kroz decu – Momčila i Smiljku.

Oboje su od početka povremeno pomagali u poslu i radili za firmu.

Od 2020. godine, Smiljana se znatno intenzivnije uključuje u vinarstvo. Iako je masterirala slobodnu umetnost u Hamburgu, gde je živela i bavila se umetnošću, kulinarstvom i kulturnom politikom, odlučuje da se vrati u rodni Zaječar i posveti se vinariji.

Okolnosti su takve, u selo se u isto vreme doseljava još jedna svetska putnica, Kristina Lukić, profesionalna enološkinja, koja savetuje, podržava i pomaže u proizvodnji vina. Kristina i Smiljana zajedno kreiraju vina u skladu sa prirodom, i svaka berba donosi nešto novo. Ideja je da proizvodnja u vinogradu bude organska, a intervencije tokom fermentacije svedene na minimum. Cilj im je da iz svake godine izvuku ono najbolje što je biljka dala – da grožđe samo govori kroz boju, miris i ukus vina. Za Smiljanu se kroz intenzivan rad sa prirodom u vinogradu, kroz kreativnost u proizvodnji i marketingu, zaključno sa senzorikom vina, koja je usko povezana sa senzorikom kulinarstva, otvaraju novi stvaralački nivoi i mogućnosti pozitivnog samorazvoja.

Smiljana

Od 2022. godine, Smiljana Arnautović preuzima odgovornost za dalje poslovanje vinarije i postaje suvlasnica proizvodnje.

Kao deo udruženja 'Mladi sa Rajačkih pivnica', Smiljana prve dve godine učestvuje u organizaciji manifestacije Dan vina i lepog raspoloženja, festivala vina i muzike koji se održava pred svaku berbu – u duhu tradicije i u slavu vinarstva i vinoljublja.

Od 2022.godine Smiljana Arnautović je preuzela odgovornost za dalje poslovanje firme i istovremeno postala suvlasnik proizvodnje. Za Smiljanu se kroz intenzivan rad sa prirodom u vinogradu, kroz kreativnost u proizvodnji i marketingu, zaključno sa senzorikom vina, koja je usko povezana sa senzorikom kulinarstva, otvaraju novi stvaralački nivoi i mogućnosti pozitivnog samorazvoja. Po pitanju umetnosti i aktivizma kroz umetnost, Smiljana se angažuje sa drugim mladim vinarima u organizovanju promocija i kulturnih događaja u okviru vinskog turizma Rajca i Negotinske Krajine. Zajedno sa Jelenom Cvetković Zagorac, još jednom ženskom protagonisktinjom sela Rajac, Smiljana dve godine za redom organizuje manifestaciju "Dan Vina i Lepog Raspoloženja", festival vina i muzike, u duhu tradicije pred berbu grožđa u slavu vinarstva i vinoljublja.

Rajac i Vinarija Raj su mesta gde žene vode poslove i one imaju jaku inicijativu, dobru međusobnu saradnju, odlučnost i volju da napreduju.